Jasno je da su žene kao „nežniji pol“ uvek romantične i sklone da svoje emocije stalno pokazuju na najlepši mogući način, te im stoga nisu „strane“ ni one po njima najlepše ljubavne poruke na svetu za najvoljenije biće, bilo da su ih osmislile same, ili su one citati nekih već ispisanih stihova i mudrih misli velikih umetnika.
Naravno, ljubav je lepa i onda kada se ćuti, „kada od sebe samo nagoveštaj da“, ali to ipak nije čest slučaj kada se žene zaljube i kada sve svoje emocije uspevaju da sroče u najdivnije one kraće ili duže romantične poruke kojima se i same dive i koje su njima jedan način da iskažu sve ono što im je „na srcu i duši“.
Kada bi se birala ona najlepša i najoriginalnija ljubavna poruka voljenoj osobi nju bi zasigurno napisala „ženska ruka“, a u nastavku teksta će biti navedene one najlepše i najzanimljivije izjave ljubavi, koje se mogu uputiti momku od njegove „voljene“, pa koje će da „razneže i otkrave“ i ona najtvrđa muška srca.
Ljubavne poruke za njega
Kada bih samo mogla da na jedan dan tebi pokažem kako te ja vidim i koliko si u mojim očima poseban, mislio bi da si san a ne stvarnost, mislio bi da si bajka a ne priča mog života.
Volim te jer si poseban i najvažniji za mene od trenutka kada sam se srcem susrela sa tvojim.
Čudno je kako moje srce uvek do tebe pronađe put, i u najvećoj gužvi spazi samo tebe i u najvećim olujama čuje kako tvoje srce kouca samo za mene.
Volim te jedini i najdraži moj.
Kada bi ti bio film, ja bih stalno mogla da te gledam, kada bi bio vazduh disala bih sasvim punim plućima, kada bi bio vatra ne bih se plašila da u tebi izgorim.
Ušao si u moje snove, tiho i bez pitanja, i ostaješ u njima svake noći do svitanja, i ja ne želim da se budim, mada i na javi moram da te ljubim.
Meni ne treba jedna velika stvar, meni su dovoljne sve one sitnice koje si ti uneo u moj život, i koje su sve ono što je suština, i ne znam kako je pre tebe moj život imao smisla, i kako sam disala i kako sam postojala, kada moje srce sada kuca samo za tebe.
Vreme je stalo kada sam srela tvoje oči, i mesec se postideo i od tada su tamne noći, i duge su ili bez zvezda, ja sam uz tebe ptica kojoj ne treba gnezda, jer na tvom dlanu mogu danima da stojim, uz tebe sam srećna jer volim, jer dišem i jer postojim.
Svesna sam da sa tobom želim da ostarim, da vreme ima dve krajnosti, birala bih da sa tobom budem i tada i sada, ali je beskonačnost malo, pa ću ti obečati da ću te isto voleti sada i zauvek, kao za moje srce i dušu jedini i najbolji lek.
Kada me neko pita, koja je moja životna priča, ja kažem da ona ima samo nekoliko reči,ali da je to roman koji nema kraja, i koji i dalje pišem, a zove se „Ja te volim zauvek i bez tebe ne mogu da dišem!“
Znala sam da bajke imaju srećan kraj, ali nisam znala da bajka može da se doživi, i upravo sada i baš sa tobom ja živim svoju najlepšu bajku, i ne želim da se vratim u stvarnost, mada znam da bi i tada uvek bio sa mnom, i u dobru i u zlu.
Moja je omiljena muzika zvuk tvoga glasa, moje su omiljene rime kada ti prošapućem ime, i sada koliko te volim to je tek posebna priča, koja je na početku i koja nema kraja, veća je i sjajnija i od zvezda i od sunčevog sjaja.
Čudno je kako je tvoje prisustvo sasvim izokrenulo moj život naglavačke, i sama ne prepoznajem sebe, onda kada nisam pored tebe.
Sa tobom se smejem i kada plačem, jer umeš da rasteraš svaku tugu i bol, a kada nisi na trenutak kraj mene, ja osetim nemir i nespokoj i ne znam kuda da krenem, zato nikada ne idi, budi uvek uz mene.
Kažu da je život najlepše putovanje, ali ja sam dospela u jedno neobično stanje, i ne znam ni gde sam krenula ni gde bih bila, da tebe nisam srela i da mi nisi dao sreće krila, kada si me tad nazvao „moja mila“, svet je stao na trenutak.
Želim da te uvek ovako volim, i da tvoje rame bude moj najlepši „ljubavi kutak“.
Kako me samo dobro poznaješ, kako me uvek olako prevariš.
Baš kada sam sasvim sigurna da je nemoguće da te volim više nego sada, ti me uveriš u suprotno jer te volim kao što nisam i neću voleti nikoga i nikada.
Ja volim način na koji me gledaju tvoje oči, i volim kako me držiš za ruku.
Volim kada me priviješ uz sebe jer znaš da se bojim kada vetar „zavija poljem“, i kada jake kiše tuku.
Čudno je ovo moje srce, iako si tu uz mene, svaki put želi da „iskoči iz grudi“, možda zato za nas svi kažu – „pusti ih oni su od ljubavi ludi.“
Nema dana da ne pomislim na tebe i da ne poželim da se uz tebe budim i da uz tebe snivam najlepši san.
Ti si moj najlepši motiv da „preguram“ i onaj najgori dan, jer znam da je svim mukama i brigama kraj, kada dođem kući i padnem ti u zagrljaj.
Mada uporno nastojim da shvatim razlog zašto te toliko silno volim, nikako ne ide, ne shvatam. I odustajem najzad, ne zanima me, želim da te volim bez objašnjenja i opravdanja, bez straha i bez kajanja, naša je ljubav večna i ona nema „rok trajanja“.
Ne treba da se ljutiš kada ti kažem da biram život između života i tebe, jer si ti zapravo taj smisao mog života, i ako volim život to znači da volim tebe, najviše i zauvek, do kraja života.
Ja ne moram da imam ništa na ovom svetu, ali opet imam dva najveća blaga – tebe i svoje srce.
Moje je srce za tebe, a tebe imam za sebe, i šta mi još treba za sreću, kada imam sve uz te dve i najveće vrednosti na svetu.
Zapravo sam shvatila da je sreća onda kada uspeš sebe da pronađeš u nečijim očima, a ja sam sebe pronašla u tvom pogledu i u tvom srcu.
Hvala ti jer postojiš i jer si me naučio da volim ovako kao sada, bezgranično i bez straha da će bilo šta da prođe i da nestane, jer je sunce u tvom pogledu sjajnije od onoga na nebu.
Znam da te volim, jer na tebe mislim gde god da odem, i jedva čekam da se vratim tebi.
Znam da te volim jer su sve moje reči nekako postale tvoje ime i ne znam ni šta govorim i zašto zamuckujem, kada nisi pored mene.
Zbunjuje me ova ljubav i ne želim da se odupirem, samo da volim još više, i ako je ljubav bolest kao što kažu, ja nikada ne želim da se izlečim od nje.
Znam da te volim jer sa tobom mogu da ćutim a da mi nije neprijatno ni dosadno.
Znam da te moje srce odabralo, jer se uzlupa „kao ludo“ svaki put, kao da te vidim prvi put.
Osećam se kao naivna devojčica koja nikada nije spoznala ljubav, i možda i jesam takva, jer tebe volim najiskrenije i najviše što umem i znam da volim.
Sasvim si lako i nečujno došao u moj život i u moje dane i noći, i nisam ni primetila koliko sam postala „zavisna od tebe“.
Postao si moj vazduh i moja voda, moj mir i moja sreća, i ne umem da se snađem kada se nekada i izgubim u tvom pogledu, jer su tvoje oči iskrene kao i tvoje srce i ne skrivaju ljubav i čežnju, a i ja nisam navikla na ovoliku sreću.
Pre tebe, nisam znala šta je ljubav i nisam umela da volim, barem tako mislim, jer je moje srce i zarobljeno i slobodno sa tobom, dala sam ti ga na dlanu, i ne želim ga natrag iako je moje.
Možda si ti zapravo moja bolest, jer me ubijaju svi tvoji nežni pogledi, tvoji dodiri i poljupci, tvoj dah u mojoj kosi, klecaju mi kolena i ne umem da se brinem sama za sebe, jer si me začarao, lako i opčinio, zavarao srce snažnim osećanjem sreće.
Ali ja ne želim da nađem lek, ako taj lek nisi ti, jer kako si mi sve dao, tako samo ti možeš sve da mi uzmeš, i ja se neću naljutiti, samo ću da te volim više i sa malo manje reči, jer me nikada nisi povredio, jer si me pazio i čuvao kao kap vode na dlanu, jedini i najdraži smislu mog postojanja.
