Koliko ste samo puta sebi rekli i čvrsto obećali, da nikada nećete biti „kao oni ostali parovi“, koji tepaju jedno drugom, koji se ponašaju nezrelo i kao deca se „njanjave i glupiraju“, a jer su za ime sveta „naravno zaljubljeni i ne zanima ih šta drugi misle“, a onda ste i sebe „uhvatili“, kako svom dečku dajete neki posve šašav ili predivan i za vas poseban i romantičan nadimak.
Kada bi se cela „ovakva situacija“ posmatrala sa jednog stručnog psihološkog aspekta, bilo je i za očekivati da nauka za sve ima svoje objašnjenje, pa se veruje da umanjenice odnosno deminutivi od ličnog imena, kao i „imena od milja“ ili stručno rečeno hipokoristike, imaju suštinu u tome da učvrste vezu između emotivnih partnera, jer daju jedan poseban osećaj bliskosti, te i slobode da se oni bolje upoznaju i da prodube poverenje koje uzajamno i imaju.
Čak se i smatra da je poželjno da nadimaka i imena od milošte za „drugu polovinu“ bude što više i da se na takav način postiže još bolji odnos, te se ne posmatra kakav je njihov da kažemo pravi „kvalitet“, već koliko ih možete za onoga koga volite i osmisliti na dnevnom nivou.
Mada svakako ne postoje neka „nepisana pravila“ za davanje nadimaka u vezi, oni kao i sam taj emotivni odnos, vremenom „evoluiraju“, pa su u početku obično oni „standardni i stidljiviji“, kao „ljubavi“; „dragi“; „dušo“; „šećeru“; „milo moje“, do kasnijih „zamena“ za neka imena biljaka i životinja koja su generalno „slatka i omiljena“, milozvučna i posebna.
Kako se među partnerima ostvaruje sve veća bliskost i kako oni jedno drugo sve bolje upoznaju i stvaraju neke tajne i neraskidive spone između sebe, i tako „brišu granice stida i srama od svoje okoline“, a i sasvim se prepuste svojoj ljubavi i osećanjima, tako i nadimci postaju sve neobičniji, do onog nivoa kada se stvore neke čak i posebne reči koje drugi ne razumeju, pa partneri idu tako daleko, da osmisle svoj „lični jezik ljubavi“, te ono neko „medo“ ili „kuco“, nema značenje baš i samo tepanja, već jednu posebnu priču i svakako zanimljivu „pozadinu iza sebe“.
Pre nego što u nastavku teksta navedemo one najčešće i najzanimljivije nadimke koji se daju emotivnom partneru, u ovom slučaju „jačoj polovini“, važno je da oni nikako ne budu na bilo koji način omalovažavajući za osobu koju volimo, i da se nadimci dopadaju partneru sa kojim ste u vezi, jer će ga uprkos tome koliko vas voli, biti sramota ako ga pred drugim ljudima nazovete i na primer „klempo“; „smrdljivko“; „buvaro“; „pihtijice“; „buljavko“ i slično tome.
U nastavku pročitajte više o ovoj temi.
Oni uobičajeni i sasvim „standardni“ nadimci i „imena od milošte“ za momka koga volite
Statistika je pokazala da čak preko 55% ljudi koji su u skladnim emotivnim vezama, ima neki od nadimaka za svoje emotivne partnere, te da oni vremenom postaju sve „ličniji“, i da tako sve više zbližavaju ljude koji se vole.
Zanimljiva je i činjenica da postoje nadimci koji su predominantni po svojoj učestalosti širom sveta i da su u određenim krajevima za emotivnog partnera oni praktično i „tipični“ i da je nenormalno da se oni ne koriste, ali sada će biti navedeni zapravo oni koji su po istraživanju kod nas najčešći za emotivnog partnera, odnosno za muškarce sa kojima ste u vezi.
Dakle, poznato je da se na početku emotivnog odnosa, partner obično oslovljava sa – „ljubavi“; „dragi moj“; „mili moj“; „jedini“; „najvoljeniji“; „zlato“; „šećeru“; „ime moje“; „srce moje“; „mali“; „diko“; „snago“, ili se pak upotrebljava deminutivna forma ličnog imena (na primer Srećkiću od imena Srećko; Tomice od imena Tomislav; Milanče od imena Milan; Dučkić ili Duškice za ime Dušan ili Duško), ili pak jeste uobičajeno da se upotrebi neki lični nadimak od imena.
Problem u ovakvoj vrsti komunikacije među poartnerima, jeste u tome što je utvrđeno da opet oko 25% ljudi, slične nadimke, umanjenice ili „imena od milja“, upotrebljava i za neke svoje bliske prijatelje, za članove porodice ili kao deo „urbanih žargonizama“ kako bi se generalno i uklopili u okvire i kako bi se uvek bilo u trendu.
Stoga je jasno, da iako ovakva tepanja jesu lepa, ona na „višem stupnju emotivnog odnosa“ među partnerima više nisu dovoljna, jer će vašeg dečka i njegova mama ili baka da često nazove „milo moje“ ili „srce drago“, pa će vama biti „zbrka i haos u glavi“, sve zbog osećaja da ljubav voljene osobe sa nekim morate da delite, i da se sve tako olako „demistifikovalo i banalizovalo“.
Stoga se na dalje „prelazi“ na one neke „intimnije nadimke“ koji su „samo vaša zajednička stvar i vaša tajna“, pa se upotrebljavaju imena životinja, biljaka, prirodnih pojava, i kao da to samo po sebi nije dovoljno, i od njih se stvaraju umanjenice, i sve to „u praksi zvuči ovako“ – „sunce ili sunašce moje“; „medonjo“; „medvediću ili medo“; „pile moje“; „petliću moj“; „tigre moj“; „tigriću“; „lave moj“; „laviću moj mili“; „patko ili patkice“; „bebo moja“; „prase moje malo“; „kuco“; „ludice moja“; „lane moje“; „moje blago“; „moja zvezdo“ i tako dalje.
Neki od nadimaka ili hipokoristika, posebno za osobe muškog pola kao emotivne partnere, često imaju i neklu vrstu seksualne konotacije (kada se u baš najblažim formama neko naziva „zver“; „lav“; „tigar“), dok se često i upotrebljavaju neke složenije sintakse, kao na primer „zenice oka mog“ ili „smislu mog života“, „razlogu moga postojanja“ i tako dalje.
Još je od davnina i sam veliki pesnik, ali i lekar po struci, Jovan Jovanović Zmaj, osmislio pesmu „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, koja generalno i veliča nadimke i njihov značaj u samom ili zbližavanju ljudi kao partnera ili generalno gledano popravlja međuljudske odnose, a sama pesma zvuči ovako:
„Kaži mi kaži, kako da te zovem, kaži mi kakvo ime da ti dam,
Hoću li reći – „diko“ ili „snago“, ili ću „lane“ ili moje blago“,
Hoću li „dušo“ ili „moje drago“, kaži mi kakvo ime da ti dam!
Sve su to mila imena, i lepa, kojima Srbin svome zlatu tepa,
Ali ja bih proveo čitav jedan vek, tražeći lepše, dičnije i slađe, milije ime,
Što još ne ču svet, da njime nazovem moj rumeni svet!“
Za sam kraj ovog teksta navešćemo ona najčešća „imena od milja“ ili pak one neobične nadimke koji se koriste širom sveta, a svakako su najpoznatiji oni u SAD-u, gde su najčešće u upotrebi pak „baby“; „angel“; ili „my love“ – odnosno „dušo, anđele i ljubavi“, kao i u Engleskoj gde se tepa i sa „darling“ ili „my better half“ – odnosno „moj dragi“ i „moja bolja polovina“.
Dakle, kada su u pitanju neke zemlje sveta, posmatrano prema najlepšim nadimcima za partnere (u ovom slučaju ne uvek isključivo samo za muškarce, već unisex „imena od milja“), a i već prema onim koji su sasvim neobični, pa i po malo i „čudni“ za naše podneblje, to su (prevedeno sasvim bukvalno sa originalnih jezika, ali i koji neće biti ovde navedeni):
„mrvice“ – u Finskoj; „kockice šećera“ – u Španiji; „okato jajence“ – u Japanu; „voće moga srca“ – u Indoneziji; „imaš oči kao gazela“ – u Arabiji; „ti imaš posebno mesto u mom srcu“ – na Tibetu; „zeko“ – u Rusiji; „tikvice“ – u Brazilu; „buvo moja“ – u Francuskoj; „mali moj slončiću“ – na Tajlandu.
Naravno, postoje oni nadimci koji su sasvim nepristojni, grubi i misinterpretirani i vrlo uvredljivi kada se koriste u društvu, pa i kada nekad svom partneru „od milja“ kažete da je vaša „svinja“ ili „majmunče“, nemojte to govoriti pred drugima, već samo u „svoja četiri zida“, jer je za vas to ili možda neki „tajni znak“, ili način da tepate onom koga volite, ali mu svakako neće biti prijatno a ako kolege ili prijatelji, počnu da ga ismevaju ili još gore da ga i sami tako zovu.